Marini Šur Puhlovski
I ja sam bila u nedoumici: ljutiti se ili se raznežiti? Dabu je, u gepek, u maloj kartonki sa izbušenim rupama za vazduh mogao da stavi samo M. Pretpostavljam da je želeo da ponesem sa sobom nešto njegovo, živo, preko čega bi ostao povezan sa mnom. I ja sa njim. Nisam sigurna kod koga je planirao da bude čvor te povezanosti. S obzirom na to da smo prethodnih dana vodili mučne rasprave na temu zašto ne želim da i on ide u vikendicu i ostane sa mnom sledećih mesec dana, šepavo mače iz gepeka je pre razlog za ljutnju nego za razneženost.
***
Jutros sam čitala neke eseje o počecima u pisanju i osetila olakšanje. Tražila sam podsticaj da se bacim na završavanje rukopisa, a našla sam utešne reči za ono što mi ne polazi za rukom. Jedinim podnošljivim za sada mi se čini ovo žvrljkanje dnevnika koje doživljavam kao ničim kontrolisano pisanje. Čak i pokušaj razmišljanja o nekakvoj formi ili smislu napisanog parališu me. Govorim sebi da je prekasno. U stvari, volela bih da je tako. Istina je, međutim, da nije prekasno, samo je teško. Nalazim čitav niz razloga da odugovlačim sa otvaranjem fascikle. Da li je u tome odlučujući strah od neuspeha ili moje pisanje, jednostavno, ne trpi prisilu?
***
Prošlo je pet dana otkad sam ovde, a Daba, kojem povremeno upućujem nespretne i neubedljive reči, još uvek ne može da se navikne na prinudnu selidbu. Tek je nedavno prestao da sisa, verovatno i to ima veze. I dalje se kreće oprezno, uz zid, ali je istovremeno i podmukao, koristi svaku priliku da se uvuče u kuću. Zna da ću ga isterati napolje, pa se obično zavuče ispod kauča, tako daleko da ga mogu dohvatiti tek dugačkom metlom. Danas sam bila zacrtala da odem do pošte u Karlovcima da telefoniram i propustila sam autobus samo zbog njega kojeg nisam mogla da isteram ispod kreveta, a nisam mogla ni da ga ostavim zaključanog unutra. Divljak me je toliko je izludeo, da sam na kraju podigla jednu stranu kauča, podmetnula pod nju stolicu i zavukla se ispod da ga se dočepam. Videvši da je izgubio bitku, mačak je, kroz odškrinuta vrata, sam šmugnuo napolje.
Zbog svega toga do Karlovaca sam morala pešice. Telefonirala sam M-u zato što me je grizla savest zbog grubog odbijanja da i on krene sa mnom, mada sam i dalje ubeđena da sam u pravu. Ne uspevam ni sama da se saberem i napokon krenem da radim ono zbog čega sam došla. Da je i on tu, sama svest o tome da je tu, ne bi mi dozvolila ni da pomišljam na rukopis. I dalje ne umem da objasnim ni njemu, ni sebi zašto je to tako. Naravno, on je preko telefona ponovo navaljivao da dođe, bar na dan-dva, raspitivao se kako mi ide pisanje. Rekla sam da mi ide i da će moći da dođe kasnije, kad malo odmaknem s rukopisom. Do detalja me je zapitkivao o mačetu, koliko sam se iznenadila, da li se Daba privikao, i pravio je dosadne aluzije na Hemingveja i Kortasara. Tako mi i treba kad od početka nisam jasno stavila do znanja da ne volim mačke. I ne samo mačke. Ne volim životinje uopšte. Zato što ih ne razumem. Nedostaje mi to što nemaju razum. To oduzima smisao svemu što rade. Znam da bi trebalo da ih volim, i u širem i u užem smislu. U širem to spada u društveno poželjno ponašanje, u užem u osobinu koju moj M. očekuje da imam. I jedno i drugo kod mene stvara otpor.
Po povratku iz pošte zatekla sam iznenađenje. Ispred ulaznih vrata, na otiraču, čučala su dva mačeta: Daba i manji od njega, prugasto žut, nakostrešen primerak. Čim me je spazio, pridošlica je pobegao kroz zatravljeno dvorište.
***
Satima čitam ležeći ispod suncobrana na terasi. Otkad sam ovde pročitala sam Značenje bajki, Energiju zablude i Dugo putovanje u noć. Gotovo knjigu dnevno! Ako ovako nastavim ubrzo će mi ponestati knjiga za čitanje, a da sa završavanjem sopstvene neću odmaći ni za slovo. Već sam ostala bez nekih namirnica. Trebalo bi da uskoro odem do pijace u selu ili do one u Karlovcima. U Perinom kiosku, osim hleba, i dalje mogu da se kupe jedino konzerve sardine i mesnog nareska, a samo sredom i subotom mleko i jogurt. Zapravo, tražim razlog da se malo razmrdam. Suviše sam se uležala na avgustovskom suncu.
***
Jutros sam rešila da se držim jučerašnjeg plana i odem do sela na pijacu. Setila sam se očeve stare bicikle u podrumu. Izvukla sam je, očistila i napumpala joj gume. Našla sam čak i slamnati šešir u kojem je ženka pauka položila jaja. Samo što sam se, puna poleta, otisnula niz put, začula sam Oprostite, oprostite! Spustila sam nogu sa pedale i osvrnula se. Za mnom je mahala nepoznata žena približavajući mi se ubrazanim hodom. Ispostavilo se da su ona i njen suprug, gastarbajteri, vlasnici jedne od vikendica u naselju, tokom leta prisvojili mačence, a sada se spremaju za odlazak na more, pa bi me zamolili da, s obzirom na to da već imam jedno mače, preuzmem i njihovo, jer ga oni ne mogu poneti na more, zar ne? Društveno očekivano ponašanje podrazumeva pristajanje bez zadrške, što sam i učinila, istovremeno se gnušajući sopstvene dvoličnosti.
Ipak nisam dozvolila da mi ovo pokvari planirano razmrdavanje. Zamotala sam pedalama iz sve snage, rešena da prečujem svaki poziv dok ne stignem na odredište.
Bilo mi je divno na tatinom starom bajsu. Podsetilo me je na detinjstvo, ne leta u Čortanovcima i pecanje na Dunavu, pa nije ni čudo što sam se sa pijace u vikendicu vratila sa tolstolobikom uvijenim u novinsku hartiju i vezanim za korpu nad zadnjim točkom.
***
Tri dana ribe na meniju. I Daba i Švaba, kako sam nazvala gastarbajtersku mačku, omastili su brk. Švaba drži distancu. Tek kad se izmaknem zgrabi zalogaj i odnese ga daleko da ga, pogrbljen kao pacov, oprezno pojede. Daba se sada, u prolazu, često očeše o moju nogu. Izgleda da je avgustovsko sunce razmekšalo njegov strah. Visoko drži rep i čak se čini da je malo porastao. Ali nema ljubavi među nama. Živimo kao prinudni cimeri. Odnedavno, umesto bele mrlje u obliku vešala na njegovom stomaku, koju sam sebi s podsmehom predočavala, na Dabinoj njušci se pojavila tamna fleka. Šta li će se iz nje izroditi?
***
Jutros sam se probudila vrlo rano i, kao i uvek pošto otvorim oči, pogledala sam u nebo kroz prozor na potkrovlju. Bilo je vedro, puno zvezda sa jasno ocrtanim tankim srpom meseca. Samo što sam pogledala u mesec, pored njega je sevnula zvezda padalica. Volim kad se zateknem na pravom mestu u pravo vreme. Da bih pružila šansu mojoj želji da se ostvari, naterala sam se da napokon otvorim fasciklu sa rukopisom. Rezultat je poražavajući – ne valja, ne valja i ne valja! Toliko toga ne valja da ne znam odakle bih počela sa ispravljanjem. Čini mi se da bi sve trebalo pisati iznova. Istovremeno mi se to čini i nemoguće.
***
Pošto ničim nisam uspela da smanjim uznemirenost povodom rukopisa, rešila sam da pokušam sa dugom šetnjom do Novog Sada. Na desetom kilometru do grada bes mi se prilično istrošio, pa sam, u neku ruku, ostala bez goriva. Bolele su me i noge i leđa i baš sam se premišljala da li je bolje da se okrenem i vratim nakon pređene polovine puta ili da nastavim dalje, kad se pored mene zaustavio auto. U autu − Milja. Bila sam joj zahvalna i zbog prevoza i zbog toga što je još uvek velika pričalica. Toliko se raspričala da je zaboravila da me pita zašto sam sama u vikendici. Svakako ne bih mogla da joj kažem da sam došla da završim knjigu čiji rukopis me je upravo doveo do sulude ideje pešačenja do Novog Sada.
Milja i dalje živi sa čoporom pasa koji se okuplja u njenom dvorištu. Sve seoske lutalice završavaju kod Milje, čega se grozim i plašim. Mada, društveno poželjno ponašanje itd. Ona po čitav dan razgovara sa njima kao da su deca, tepa im, grdi ih. Kada se okote, čeka da štenci malo porastu, pa ih odvozi do šumarka blizu prigradske stanice. Tu ih ostavi, u povratku plače. Ponekad ne izdrži, već se sutradan vrati tamo da traži psiće po neprohodnom šiblju.
Izašla sam iz kola na Ribljoj pijaci i, mada mi nije bilo u planu, svratila u antikvarnicu Orfelin. Potreban mi je miris knjiga kao i uvek kad izgubim unutrašnji pravac. Očekujem da među koracima u svakom trenutku postoji pouzdan putokaz za mene, oblikovan u stih ili rečenicu. Uzimam knjige sa polica, otvaram ih bilo gde, čitam po nekoliko redova, zatim ih vraćam na mesto − tražim dok ne nađem. U autobusu natrag počinjem da čitam Danojlićevo Mesto rođenja.
***
Neverovatno! Jutros sam iznela mačkama mleko i, kad sam izašla da izbacim đubre, ugledala sam velikog crnog mačora nagnutog nad čančetom, dok je Daba frktao sa bezbedne razdaljine, a Švaba čučao na dvostruko bezbednom rastojanju. Oterala sam samozvanog gosta, ali je on ostao dovoljno blizu da motri na mene. Pošto sam ušla, spolja su se začuli besni mjauci. Jednim pogledom sam ustanovila da je dođoš zaveo red − on jede prvi.
Sa pomešanim divljenjem i zebnjom čitam Mesto rođenja. Pokušavam da napišem knjigu o detinjstvu na selu, a o tome postoji knjiga, za mene, nedostižno napisana. Ne zastajem na prvom stepeniku beznađa, već idem dalje. Uz Danojlića dopisujem Kiša i Ćopića, recimo. I ni tu ne stajem. Kažem sebi, ne samo o tome, o svemu su već napisane knjige. I dalje, nije problem u tome što su napisane, već u tome što ja ne mogu napisati bolje od napisanih. I tu udaram u zid. Slutim da postoji odgovor na pitanje zašto treba pisati i onda kada su daleko bolje knjige napisane, ali ga ne nazirem.
***
Sasvim je moguće da sam noćas sanjala roditelje, pošto sam od jutros nekoliko puta pomislila na njih. Pobegla sam u ovu vikendicu da bih završila rukopis, čime sam poremetila njihove planove za odmor, a sada, kada sam bliže povratku nego dolasku, ispostavlja se da sam uzalud dolazila. Ni M.-u nisam dozvolila da dođe na dva bedna dana, ubeđujući ga da bi mi to poremetilo koncentraciju. Boravak u vikendici sveo se na vođenje prihvatilišta za mačke, što od mene nije načinilo ljubitelja životinja. Posmatram ih i nešto malo simpatije nalazim samo za Cara, kako sam nazvala poslednje pristiglog mačka. Da li je pametan ili jednostavno prepreden? Voli da se igra. Ume brzo da pobegne kad zatreba i ume da dođe do onog što mu je potrebno. Lepo je gledati ga. Dlaka mu je duga i sjajna, čista. Jedina mačka od ovde prisutnih sa kojom bih mogla živeti. Ko ga je naučio da bude takav i kako, pitam se.
Dabina njuška je prljava kao da zabija nos u katran. Alav je i uvek gladan. Zgadim se kad vidim kako jede kao da danima nije video ni mrvicu. U svakom pogledu mačka za prezir, kućna muka. Stidim se pred samom sobom koliku odvratnost, čak i mržnju budi u meni. Strah od griže savesti i greha, obuzdavaju me da ga šutnem. Najviše što je uspeo da izazove u meni je sažaljenje, pa i to tek povremeno.
Švaba je ženka, ali to me nije navelo da promenim ime koje sam joj dodelila. Dundasta je, sa pegama koje se pregibaju dok hoda. Mogla bi da mi se svidi i pored lisičji šiljaste njuške samo da je umiljatija. Iscrpla sam strpljenje boreći se sa Dabinim frustracijama i nemam energije da se bavim pripitomljavanjem Švabe. Njeno uporno bežanje od ruke koja je hrani u meni stvara sve veću odbojnost. Možda su je prethodni vlasnici tukli, pa otud toliki oprez, ali svejedno, ne vidim u njoj ništa vredno truda. Kad je gladna, mjauče. Hranu koju joj dobacim prvo odnese daleko, pa tek onda jede, nakostrešena, spremna da napusti zalogaj ako se samo okrenem prema njoj. A lukava je, grabi svaku priliku da se uvuče u kuhinju i nešto smota. Pre neki dan zatekla sam je s prednjim šapama na obodu šerpe sa džigericom. Da li postoji način koji bi doveo do preobraćanja Dabe i Švabe u Cara? Ili je samostalnost kod Cara urođena? Dva puta je došao sa krvavim ogrebotinama po ušima i glavi, ali njegovo crno krzno ne gubi sjaj. Dolazi i odlazi kad i kako hoće, jednako često kroz bodljikavu žicu i korovnjak iza vikendice, kao i pravim putem koji izlazi na asfalt.
***
Opet sam se rano probudila, ali krovni prozor nije bio onako lepo dekorisan kao pre neko jutro, već zastrt sivkastom zavesom natmurenog neba. Uhvatila me je mrzovolja. Šta uopšte radim tu? I čemu odugovlačenje? Samoj sam sebi napravila zamku. Željena sloboda pretvorila se u samodosuđenu zatvorsku ćeliju. Da li odustati sada, na pola puta, i vratiti se kući, ili nastaviti dalje?
S takvim se mislima na početku dana nije imalo šta dobro očekivati. Potpuno svesna toga da neprestano iznalazim izgovore da izađem iz vikendice, i da je to u suprotnosti od onoga što sam tvrdila da mi je potrebno za pisanje, rešila sam, naprečac, da telefoniram M.-u. To me je malo trglo i suzilo mi misli. Videla sam da do prvog sledećeg autobusa ima svega dvadeset minuta, pa sam požurila da se spremim. Međutim, Daba se ponovo zavukao ispod kauča i nije hteo da izađe. Pretila sam mu metlom, mahala drškom ispod kreveta, ali Daba se (ispada da i nije tako glup!) prilepio uz samu zadnju levu krevetsku nogu gde ga nisam mogla dohvatiti.
Kada je već bilo prekasno da stignem na autobus, a mačak i dalje nije napuštao svoju busiju, prestalo je da mi bude cilj da ga isteram odatle. Pozelenela od besa, donela sam baštensku drenovu metlu, zatvorila vrata i podigla jedan kraj kauča na stolicu, kao pre neki dan. Metla mi je poslužila da njome pritisnem mačku i sprečim je da pobegne. Onda sam je strpala u praznu kartonsku kutiju. Kutiju sam ukrug izlepila selotejpom. Nikakav zvuk nije dopirao iznutra. Oprala sam ruke i umila se, i već sam se kajala zbog onog što sam nameravala da uradim. Naravno, pomišljala sam i na M.-a i na Poa, ali je nešto u meni tražilo da pređem crtu.
Kutiju sam ostavila tamo gde Milja ostavlja štence. Prethodno sam iscepala deo poklopca. Odmakavši se gledala sam kako Daba iskače i nestaje u visokoj travi ne osvrnuvši se nijednom.
Nadomak vikendice uhvatio me je težak pljusak. Sevalo je i grmelo. Stigli su me ledeni kamičci grada koji su me uporno kljucali po golim nadlakticama i licu, sve do ulaznih vrata. Grad i kiša savršeno su se uklopili u taj dan. Onako kako ih se sama nikad ne bih setila u priči.
***
Probudilo me je dozivanje. Izašla sam na terasu, obavijena čaršafom i ugledala pred kapijom Milju u pratnji njenog čopora. Pitala me je da li sam videla poruku koju mi je ostavila zadenutu za podrumska vrata. Odgovorila sam da nisam. Odmahnula je rukom i počela da govori, ali je nisam dobro čula od laveža. Pozvala sam je na kafu i ušla unutra da se obučem. Kad sam sišla sa sprata zaista sam našla papirić otrgnut od kese za hleb na kojem je pisalo: Moji psi su rastrgli tvoju mačku. Molim te, dođi kod mene da ti objasnim. Mnogo mi je žao. Milja.
Upravo sam po treći put čitala poruku, kada je Milja pokucala na vrata. Prethodno je vratila pse u svoje dvorište. Videvši me s papirićem u ruci, napravila je sažaljivo lice i počela da govori još pre nego što je sela. Ukratko, juče ujutru, verovatno u vreme kad sam ja hitala s kutijom pod miškom prema šumarku, Milja se sa svojim psima vraćala iz Perinog kioska i, kao i obično, vraćajući se, prošla pored našeg dvorišta. Inače oprezni Švaba se, ko zna kako i zašto, zatekao ispred kapije, gde su ga napala tri psa. Oni su samo želeli da se poigraju s njim, tvrdila je Milja tonom znalca, ali igra je otišla predaleko. Nisu je slušali njeni rođeni psi koje je u očajanju gađala veknom tek kupljenog hleba. Jedan je smotao Švabu za vrat, drugi za zadnje noge, i tako su ga vukli svako na svoju stranu dok Milja nije uspela da od njih otrgne izmrcvareno telo. Telo je ostavila u podrumu, jer je samo taj deo vikendice bio otključan.
Dobra Milja se čak i zaplakala dok mi je prenosila događaj, ponudila se da mi nađe novo mače, da plati odštetu, uveravala me da je izgrdila i Sneška i Bebu i Lolu i da su se sva tri psa pokunjila i da im je žao, jer znaju da su krivi i da je ona ljuta na njih. Da sam bila sama, verovatno bih se nasmejala na tako apsurdnu situaciju. Bilo mi je malo žao sirotog, nepoverljivog Švabe koji kao da je slutio kakav mu je kraj namenjen. Toliko je bio oprezan, neprestano nakostrešen, u iščekivanju napada, i eto, bio je u pravu.
Milja me je ispitivački gledala u lice, dok je moj pogled uporno bežao prema šporetu i lončetu za kafu. Ispustila sam dva-tri uzdaha, rekla da mi je žao, ali šta je tu je, desilo se. Objasnila sam da to baš i nije bila moja mačka. Smatrala sam da nije pravi trenutak da obznanim da je Daba „nestao“, pa sam na pitanje u vezi s njim odgovorila da je tu negde po dvorištu. Milja mi je ostavila pozamašno parče slanine za njega. Izgledalo je da ne veruje u to da joj ne zameram zbog Švabe i više puta se navraćala na temu od koje sam ja bežala zapitkujući je o vlasnicima okolnih vikendica. Pri odlasku me je pitala može li išta da učini za mene. Zamolila sam je da skloni mrtvu mačku iz podruma.
***
Žurim da zapišem ono najbitnije pre nego što se bacim na pakovanje. Jutros sam, kao i obično, otključala vrata prema terasi i tamo ugledala M-a kako sedi pod suncobranom. Pozajmio je kola od nekog druga s kojim je prošle noći bio u gradu, i tako, iz kafića, u tri ujutru zapucao pravo do mene. Ako se uopšte može govoriti o bilo kakvom planu u tako hirovitom potezu, njegov plan je bio da me vidi i da se vrati. Čim sam ga ugledala odlučila sam da se vratim s njim. Osetila sam da sam spasena. Kad sam to i izgovorila, M. se začudio: toliko sam se opirala njegovom dolasku, a sada se radujem. Nije zaboravio da pita za Dabu. Odložila sam priču o tome, mada još uvek ne znam kako će ona izgledati.
Miljinu slaninu sam ostavila na pragu ispred podruma. Za Cara, kad se vrati.
***
Ovo dopisujem kod kuće, zato što pripada onome tamo.
Dok je M. popio kafu, nabacala sam stvari u kola i odmah smo krenuli nazad. Znala sam da je umoran i neispavan, ali bilo mi je neophodno da se smesta maknem odatle, pa makar usput morali da napravimo pauzu od par sati da bi on dremnuo. Čim smo izbili na asfaltirani put, osetila sam se bolje.
I onda mi se učinilo da čujem. – Stani, uzviknula sam, zaustavi kola. – M. je skrenuo na nasip uz asfalt i upitno me pogledao. – Moramo da se vratimo, rekla sam ne gledajući u njega. Nadala sam se da neće da pita za razlog, koji nisam smela da izgovorim. Najednom, sve je zavisilo od toga šta ćemo zateći kad se vratimo.
Istrčala sam iz kola, pa naglo umirila korak na prilazu podrumu. Bio je tamo, njuške zavučene među komadiće slanine. Prišla sam polako, jednom rukom sam uzela njega, drugom tanjirić, i odnela ih u kola.
Nešto važno se u meni presložilo. Na krilu mi je ležao mačak i lizao šapu. Prljav, hrom, jedini kojeg imam.
Objavljeno u "Koracima" (7-9/2012)
