Htela bih da napišem priču, a ne znam čak ni o čemu bih pisala. Kad čitam tuđe priče, izgleda lako. Izgleda kao da okolo leži gomila nenapisanih priča. Treba samo izaći napolje, osvrnuti se oko sebe i zapisati neku, po svom izboru. Dobar pisac ne mora čak ni da izađe. Njemu priča sama dođe na vrata. Sedi tako on u gluvo prepodne, gleda kroz prozor i, odjednom - neko mu kuca na vrata. Pisac kaže - Slobodno! -
i uđe mu nepoznata žena, o čemu ćemo čitati kasnije, kad on to napiše i objavi. U trenutku kad se otvore vrata, on zna da to ne ulazi žena, nego priča. Zato je predusretljiv, prinosi joj stolicu, nudi je kafom, otvoren je za razgovor, a u glavi – upalio reflektore, uključio kamere i samo snima. Nema šanse da se meni to desi.
Dobro – kažem sebi – ti si početnik. Takoreći, nisi još ni početnik, jer nemaš od čega ni da počneš. Svakako ne možeš da očekuješ da tebi priče dolaze na vrata.
Zato izlazim da se muvam oko Cigan-male, pijem po dve kafe zaredom na Železničkoj stanici, odsedam po čitav sat na klupi ispred Nervnog i – ništa. Prolaze ljudi, sasvim obični: žene s tašnama, muškarci sa rukama u džepovima, deca poskakujući. Vraćam se kući neobavljena posla, svesna da sve što mogu da učinim za svoju priču jeste da budem na oprezu.
Jednoga dana (Ha! – mislite – Eto priče! Poznaje joj se početak!) pozvoni mi telefon. Dakle, telefon zvoni uobičajenim tonom, ništa ne ukazuje na dolazak priče. Javljam se: otac. Kaže mi da je njegovom poznaniku potrebna usluga. To jeste pomalo neobično, ali nedovoljno neobično da uopšte pomislim na olovku i papir. Slušam.
Očev poznanik ima petnaestogodišnjeg pastorka koji živi sa njim i sa majkom. Dečkov otac je prošle godine otišao na Novi Zeland. Mali je dobar, nije dosad pravio probleme, ali je odskora zapeo da ide kod oca. Čim je završio osnovnu školu, navalio je na majku da mu skupi pare za put. Nikakva logika nije pomogla, on je duvao u svoju tikvu, na prijemnom ispitu za srednju školu predao je potpuno prazne papire. Jedva su ga upisali, a kad je čuo za to, klinac se zaključao u sobu sa očevom lovačkom puškom.
– I? – kažem.
– Razvalili vrata, oteli mu pušku i sad ga vode kod psihologa.
– Pa, šta im sad treba?
– Ma, pušku su sakrili na tavanu, mali je sad dobro, ali neće da uči istoriju.
– Ma, daj! – kažem. – Pređi na stvar.
– Taj moj poznanik je profesor istorije, a klinac mu tera inat, samo iz istorije ima keca. Čoveka sramota, pripretio mu da će da dovede apsolventa istorije da mu privatno drži časove. Ali klinac ne veruje. Eto, to je u pitanju.
Nazirem suludi plan.
– Pobogu, pa ti bi da mu ja držim časove! Ali ja ne znam istoriju!
– Ih, samo jednom! I ne izistinski, nego onako, da se malo štrecne, da ga bude sramota.
Ćutim. Ne sviđa mi se to.
Ali pomislim – očuh, majka, dete, puška – to je to, to je priča. Fali samo kraj, a kraj je tamo, na času istorije.
– Dobro. Kad?
– Popodne. Zvaće te da ti kaže adresu.
Spuštam slušalicu, uzimam papir i olovku. Idemo, RW:
Jednoga dana pozvonio mi je telefon itd, itd.
Za dvadesetak minuta stavljam tačku na Zvaće te da ti kaže adresu. Zatim provodim dva sata u očekivanju adrese, da bih, u dogovoreni čas, stala pred vrata iza kojih me čeka kraj priče.
Otvara mi usplahirena plavuša zgužvanog lica. Pri upoznavanju, steže mi ruku obema šakama i viče prema zatvorenim vratima u dnu hodnika:
– Vuče, izađi! Došla ti je profesorka!
Nema odgovora.
Ona mi pokazuje da uđem u dnevni boravak.
Snimam prostoriju: trosed, dvosed i fotelja presvučeni drap meblom. Na sredini – set zastakljenih stočića. U uglu – televizor. Ništa posebno.
Ulazi dečkić u crnoj majici, sa šiškama koje mu upadaju u oči.
– Vuče, ruke iz džepova! – kaže mu majka gledajući u mene. – Sad idem da vam ne smetam. Ako nešto zatreba, biću u sobi pored.
Pre nego što izađe, upadljivo mi namigne preko Vukovog ramena.
Ustajem da se rukujem sa junakom moje priče. Ruka mu je mlitava i vlažna. Jedva da me je pogledao. Seda naspram mene. Uvukao je bradu, pa mu šiške pokrivaju pola lica.
Posmatram ga: na vratu otisak nabora sa jastuka, nokti i koža oko noktiju izgriženi. Beležim to u glavi.
– Gde ti je udžbenik?
On ćutke ustaje i izlazi. Čujem sašaptavanje pred vratima, zatim se momak vraća sa tanušnom knjigom.
– Otvori šta ste poslednje učili.
Otvara stranicu sa Starim Rimom.
Prelećem pogledom preko redova.
– U čemu je problem? – pitam ga. – Ima li nešto što ne razumeš?
Sleže ramenima.
– Hajde – kažem. – Pročitaj naglas prvi pasus, pa ponovi šta si pročitao.
Moj đak uzima udžbenik ne dižući pogled i tiho čita. Potom, zamuckujući, ponavlja.
Ne slušam ga. Zar je ovo junak moje priče? Gde je buntovnik koji mi je obećan preko telefona? Zar je ovo držalo pušku?
– Nije dobro. Ponovo!
On mi dobacuje iznenađen pogled, zatim čita isti pasus i ponavlja ga.
Do isteka četrdeset pet minuta teram ga da radi isto: da čita prvi pasus i ponavlja ga, i on to i čini. Osim toga, ništa se ne događa. Mogu da isključim kamere. Nadam se da mali ne ume da pročita gađenje na mom licu.
– Čas je završen. Da li si ti toliko glup da ne umeš sam ovako da učiš?
Uništitelj moje prve priče odmahuje pognutom glavom.
– Nadam se da više neće biti potrebe da dolazim.
Još jedno odmahivanje glavom.
Klinac će popraviti keca, a od moje priče nema ništa, zaključujem vraćajući se kući.
Ali posle tri godine koje proleću kao na papiru, iz TV-a mi stiže:
Naš državljanin, Vuk Filipović, koji živi na Novom Zelandu, dobitnik je međunarodne stipendije za neafirmisane mlade pisce. Filipoviću je ova stipendija dodeljena na osnovu priloženog sinopsisa za zbirku priča pod nazivom "Kako sam učio istoriju"
Na televizoru je Vukova slika: blago razvučene usne i, pod visokim, ogoljenim čelom, crne oči koje gledaju pravo u mene.
– Prešao si me, mali – kažem u televizor. – Nisi morao ni da izađeš.
Odmahujem glavom, još uvek ne verujući.
– Na vrata sam ti došla, mali – izgovaram u ekran, iako tamo već idu vesti iz sporta.
